Повољност географског положаја се знатно 
мењала са променама друштвено-историјских 
прилика и на њу су, без обзира на јаку тенденцију 
изоловања, најмањи утицај вршили физичко-
географски услови. Крај је преотиман од племена 
која су на овим просторима обитавала.
У време Римске доминације, практично од 
почетка наше ере, овај крај је припадао 
провинцији Далмацији. Надзор над рудницима 
вршен је из суседне Домавије (данас 
Сребреница). У то време река Дрина не чини 
границу, већ спону између крајева са једне и 
друге стране реке. Од поделе Римског Царства 
395. године граница је ишла управо реком 
Дрином, па је овај крај припао Источном 
Римском Царству тј. Византији. 
    
У време сеобе народа, када долазе и Словени 
владала је општа несигурност, па и чешће 
промене припадности ових крајева између 
Византије и новодосељених народа. Једно време 
овај крај је потпадао и под власт угарских 
краљева, од времена краља Драгутина био је 
трајније укључен у области средњовековних 
српских земаља. Слабљењем Немањићке власти 
једно време Азбуковица је припадала Николи 
Алтомановићу, а потом су ове крајеве преузели 
кнез Лазар и његови потомци.
Падом Деспотовине 1459. године трајније влада 
овим крајевима Отоманска Империја. У XV и XVI 
веку овај крај је припадао делом нахији Осат, а 
делом соколској нахији, а касније само 
соколској нахији смедеревског санџака. 
                         
  
  Како су рудници припадали султану, то је и Црнча, са 
плодном Буковицом и околним засеоцима постала 
царски посед - хас. Временом је цео крај по хасу 
Буковици назван Азбуковица, што се задржало и до 
данас.
   
  Азбуковица је дочекала ослобођење од Турака 
1834. године. Њиховим исељавањем (из Соко 
града 1862. године) постаје гранична област. 
Одмах се иницира отварање прелаза, скеле, и 1837. 
почиње изградња контумаца (карантина), 
осматрачнице, санитетске установе и магацина за 
робу, чиме се постављају урбанистичке основе 
новог насеља – Љубовије, "усред поља Драбића". 
Само 23 године касније Љубовија постаје среско 
место, а указом намесника књаза Милана М. Обреновица, од 3. јуна 1871, бива проглашена за 
варошицу. Затим следе српско-турски ратови и 
катастрофална поплава 30. октобра 1896. године. 
За Љубовију остаде записано: "И док би оком 
трепнуо, варошица беше сва под водом. Силна 
бујица однесе све што је дохватила." Вредни житељи 
Љубовије обнављају своје насеље на новој локацији, 
узвишењу званом Јабучје, где се и данас налази.
 
 Но, даљи напредак поново успоравају ратови, 
најпре балкански, затим Први светки рат у којима 
је овај крај највише искрварио. Нашао се први на 
удару свих напада аустроугарске војске на 
Србију. О томе сведочи и Мачков камен на 
коме су остале хиљаде лешева. У периоду 
између два рата, опустошену Азбуковицу је 
задесила и економска криза. У периоду поратне 
изградње, развој ове средине успорава 
могућност изградње велике хидроцентрале 
(Велика Дубравица), која би Љубовију потопила 
својом акумулацијом, те се овде годинама 
није ништа градило. Тек у осмој деценији прошлог 
века Љубовија започиње нешто бржи развој 
индустрије.